У зеленом пејзажу недалеко од Тршића, Троноша више од седам вијекова чува трагове духовног, културног и просвјетитељског живота српског народа.
Када се од Вуковог Тршића крене према манастиру Троноши, пут води кроз предјеле Јадра, према селу Коренита.
Ту, на обронцима Троношке планине, мјесту гдје се спајају свејж ваздух и планински потоци, налази се једна од најзначајнијих немањићких светиња овог краја, храм који плијени својом архитетктурном љепотом и непроцјењивом улогом нашег народа - манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.
Троноша је дио ширег духовног простора који је у вријеме краља Драгутина Немањића повезивао крајеве са обје стране Дрине. Драгутин је подизао светиње у овом простору – Рачу код Бајине Баште, а у данашњој Републици Српској Папраћу, Тавну, Ловницу и Озрен. Пред крај живота започео је и градњу Троноше.
Краљ Драгутин умро је 1316. године, а годину дана касније манастир је довршила његова супруга, краљица Каталина. Тако је 1317. године завршена једна од светиња која ће кроз наредне вијекове постати много више од мјеста молитве.
Триптих Троноше: Духовност, историја и народна писменост
Троноша није само мјесто молитве, она је историјски и културни споменик у којем се прожимају три цјелине:
Светиња сабрања и писмености: Управо међу овим каменим зидовима Вук Стефановић Караџић је направио прве кораке у образовању, прије него што ће постати реформатор српског језика и писма и једна од најзначајнијих личности српске културне историје.
Због тога Троноша није само мјесто везано за једну епоху српске средњовјековне историје, њена прича наставља се и кроз Вуково дјетињство и образовање, дајући манастиру посебно мјесто у историји српске писмености.
Архитектура у загрљају природе:масивни камени зидови, витке линије и бјелина спрам густог зеленила шуме манастирске цркве посвећене Ваведењу стварају призор који одише достојанством и миром.
Чесма Девет Југовића: испред манастирског комплекса налази се чесма Девет Југовића, уз коју је подигнута капела. Према народном предању, чесму су пред одлазак у Косовску битку подигли Југ Богдан и његових девет синова.
Из њених десет цијеви и данас тече изворска вода, а мјесто је постало један од препознатљивих симбола Троноше. Уз историјске чињенице о манастиру, управо оваква предања чине дио живог народног памћења које се везује за ову светињу.
Преписивачка радионица и Троношки родослов
Троноша је кроз вијекове била и мјесто гдје се чувала и преносила писана ријеч. У манастиру је дјеловала значајна преписивачка радионица, у којој су монаси преписивали књиге и чували рукописе, дајући свој допринос очувању културне и духовне баштине.
Са Троношом је повезан и чувени Троношки родослов, један од значајних споменика старе српске историографије. Родослов је преписао јеромонах Јосиф Троношац 1791. године, на основу старијег рукописа.
Судбина родослова уједно је и дио историје самог манастира. Током Првог свјетског рата, аустријске снаге су из Троноше однијеле драгоцјености веће вриједности а међу њима је био и Троношки родослов.
Упркос бројним покушајима и дипломатским дјеловањима да се Троношкои родослов врати у своју матицу, оригинално дјело се и данас налази у Бечу, док је у Србији сачувано више његових копија.
Тај рукопис свједочи о времену у којем су манастири били међу најважнијим мјестима очувања књиге, историјског памћења и писмености. У том смислу, Троноша је била много више од богомоље – била је једно од мјеста на којима се чувала свијест о сопственој прошлости.
Светиња која је преживјела рушења
Троноша је, као и многе српске светиње, своју дуговјекост плаћала страдањима.
Након Косовске битке и доласка Османлија, манастир је разорен и остао у рушевинама.
Обновљен је 1599. Године да би поново страдао почетком XИX вијека, када су га Турци запалили и срушили му кров. У рушевинама је остао све до 1834. године, када је, у вријеме кнеза Милоша Обреновића, поново обновљен.
Фреске су радили Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида, а уз храм је тада дограђен и звоник у барокном стилу.
Али Троноши ни тада није било суђено да мирује.
Током Првог свјетског рата у манастиру је било смјештено прихватилиште за рањене српске војнике. Многи од њих ту су преминули и сахрањени у манастирској порти, међу њима су били капетан прве Дринске дивизије Душан Шиконарија и поручник Жарко Диковић.
Због помоћи коју је манастир пружао српској војсци, аустријске снаге су га опљачкале и однијеле драгоцјености. Страдао је и тадашњи старјешина, архимандрит Тихон Иванчевић.
Још једно страдање, па нова обнова
Други свјетски рат донио је ново разарање.
Њемачка казнена експедиција је 12. октобра 1941. године дошла у Троношу. Драгоцјености су однесене, а оно што је преостало сакупљено је у цркви и запаљено. Унутрашњост храма је изгорјела, фреске су потамниле од чађи, а манастирски конак је запаљен и порушен.
Светиња је поново остала у рушевинама.
Нова страница у њеној историји отворена је доласком оца Антонија Ђурђевића за старјешину 1961. године. Са својом братијом и уз подршку вјерног народа започео је обнову. До 1964. године подигнут је нови конак и обновљене друге манастирске зграде, као и капела Светог великомученика Пантелејмона - чувена чесма Девет Југовића.
Завод за заштиту споменика културе из Београда радио је на чишћењу и уређењу фресака, без додавања нове боје, тако да су сачуване у свом изворном облику.
Оно што је кроз вијекове нестајало у пожарима и разарањима, обнављано је трудом људи који су се враћали својој светињи, зато историја Троноше није само прича о страдању, већ и о њеном непрекидном обнављању.
Ратарске свијеће - традиција која траје
И данас, када су многе странице историје остале иза нас, у Троноши живи обичај који повезује прошлост и садашњост.
Троноша је данас позната и по посебном народном обичају изливања великих ратарских, односно орачких свијећа.
Уочи Васкрса, од чистог пчелињег воска изливају се двије велике свијеће, тешке око 50 килограма и високе приближно метар и по. На Велики четвртак вјерници их у литији доносе у манастир, гдје се постављају испред икона Христа и Пресвете Богородице. Обичај се везује за молитве за здравље, добар род и заштиту усјева.
Свијеће се потом пале током богослужења, недјељом и о великим празницима, све до наредног Васкрса, када их замјењују нове. У њих се, по традицији, додаје и восак који је преостао од претходних свијећа, па свака нова у себи носи и дио оних које су јој претходиле.
Тако се у Троноши и данас сусрећу вјера, памћење и живот заједнице. Оно што је некада почињало у манастирској школи, настављало се у преписивачкој радионици и чувало кроз бурне историјске вијекове, данас живи и кроз обичаје које нови нараштаји преузимају од својих предака.
Зато се из Троноше не одлази само са сликом старе светиње.
Одлази се са осјећајем да је ријеч о мјесту у којем историја није остала затворена у књигама. Она је и даље присутна - у тишини манастирског дворишта, у води са старе чесме, у књизи коју су некада преписивали монаси и у пламену великих ратарских свијећа.
