Хљеб, жито и вино: Тиха симболика славске трпезе

Има у славском јутру неки посебан моменат. Док се кућа полако буди, свечани мир који ће убрзо бити нарушен ужурбаним корацима домаћице и домаћина, облачењем у најсвечаније рухо, звацкањем најфинијег есцајга и кристала...и кућом испуњемом мирисима.

А на столу оно најважније - славски колач, жито, црвено вина и славска воштаница. Могу се времена мијењати и трпезе смјењивати, али у та четири дара сачувана је читава суштина Крсне славе.

Слава није само празник и окупљање.

Она је јединствен обичај у читавом српском свијету, тиха нит вјере и народног идентитета. Историјски подаци нас упућују на то да је управо Свети Сава дао Крсној слави њен препознатљив литургијски карактер, преусмјеравајући старе народне обичаје ка суштини хришћанског сабрања.

Крсна слава је спомен на светитеља који је заштитник дома, али и дубоки осјећај да нисмо сами, већ дио нечега већег и старијег од нас.

Традиција која спаја: Једна суштина, различити обичаји

У зависности од краја у којем се слави - од Динарских планина, преко Славоније и Крајине, па све до југа и расејања, обичаји око прослављања Крсне славе носиће по неки локални печат. Негдје се колач носи у цркву рано ујутро, негд‌је свештеник долази у дом, негд‌је се гости дочекују уз славарске пјесме, док је у другим крајевима нагласак на тихом породичном сабрању.

Ипак, без обзира на те разлике у детаљима које су обликовале историјске околности разних крајева, суштина је свуда остала потпуно иста: окупљање око стола, хљеб, вино, жито и свијећа.

Колач и вино - хљеб живота и спајање руку

Док кандило гори испред иконе заштитника дома и породице, у средишту славске трпезе стоји славски колач. Умијешан од чистог пшеничног брашна са додатком освећене водице, у њему су сачувани и земља, и жито, и молитва, и руке предака и нада потомака.

На централном дијелу колача и на четири стране у облику крста утискује се посебни славски печат са словима ИС ХС НИ КА („Исус Христос побјеђује“).

Украси од тијеста -клас пшенице, грозд, птица или отворена књига, нису ту само ради естетике; то су мале, нијеме молитве и жеље за родну годину, мир, здравље и мудрост у кући. Сам колач симболизује Христа који је „хљеб живота“, док црвено вино којим се пресјечени колач прелива симболизује радост и жртву.

Најсвечанији моменат јесте управо ломљење колача. Док се окреће у круг, над њим се укрштају руке домаћина, укућана, д‌јеце и свештеника, сви држе исти хљеб и дијеле исту молитву.

Жито, свијећа и икона: памћење и захвалност

Поред колача стоји кољиво, мирисна кувана пшеница са медом и орасима, још један дар вриједних руку домаћице. Славско жито се не спрема за покој душе светитеља, како се у народу понекад погрешно протумачи, већ у његову част и у знак захвалности и спомен на све претке који су ту исту славу у нашој кући носили прије нас. Оно нас подсјећа на трајање и васкрсење:зрно мора у земљу да би дало нови плод.

Прича која живи у нама

Без обзира на то да ли је трпеза посна или мрсна, она је прије свега израз хришћанског гостољубља и топлине дома. Када прође празник, стишају се разговори и гости разиђу, у памћењу не остају богата јела, већ мирис тамјана, укус освештаног жита и онај јединствени осјећај када се над колачем спајају руке људи које волимо.

Слава нас увијек изнова враћа једноставности, учи нас да нам за оно најважније не треба пуно - мало хљеба да подијелимо, гутљај вина за радост, жито за памћење и отворено срце за свакога ко нам уђе у дом.

И док пламен славске свијеће полако догоријева, а у тишини вечери остаје само мирис тамјана и воска, схватамо да слава није само један дан у календару. Она је тихи чувар нашег огњишта.

Док год у нашим домовима мирише славски хљеб и док год има ко да запали свијећу, наши преци нису заборављени, а наша дјеца знају гдје им је коријен.

Јер ломити колач значи вољети, памтити и трајати.