Водич кроз дјела писца који је историју наших простора претворио у велику књижевност
Мало је писаца чије су књиге тако чврсто повезане са простором из којег су потекле као што је то случај са Ивом Андрићем.
У његовим причама и романима смјењују се вијекови, царства, државе и различите вјере, али у средишту свега остаје човјек са својим страховима, надама, слабостима и вјечном потребом да разумије свијет у којем живи.
Андрић је рођен 1892. године у травничкој махали Зењак. Његова родна кућа и данас постоји, а након реконструкције 1974. године отворена је као Спомен-музеј, свега годину дана прије његове смрти. Рођен, игром случаја, у Травнику, у којем је провео најмањи дио живота, пут га је водио кроз Вишеград, Сарајево, Загреб, Беч, Краков и друге градове, а значајан дио радног вијека провео је у дипломатској служби Краљевине Југославије.
Књижевности се враћао без обзира на функције и историјске околности. Из простора у којим је живио, узео је градове, мостове, људе и њихове приче, али је од тога направио књижевни свијет који је одавно прерастао границе једног краја и једног времена.
Иако његов животни пут није био једноставан и у младости је био снажно окренут југословенској идеји, Андрић је у зрелом добу своје мјесто пронашао у српском националном и културном простору. Његово опредјељење постали су српски идентитет и српска књижевност, којима је припадао као зрео стваралац и у којима је оставио један од најдубљих трагова.
Године 1961. Андрић је добио Нобелову награду за књижевност, једно од највиших свјетских признања које писац може добити. и до данас остао једини књижевник са простора некадашње Југославије са овим високим признањем.
За Андрића историја није тек низ година и великих догађаја. Она улази у куће, породице и животе обичних људи, мијења градове, раздваја људе, доноси нове власти и оставља посљедице и онда када они који их трпе немају никакву могућност да утичу на њен ток. Можда управо због тога његове књиге ни данас не дјелују као приче о неком давно завршеном времену.
Велики романи - историја кроз људске судбине
На Дрини ћуприја
Ако постоји књига која је готово постала синоним за Андрићево име, онда је тоНа Дрини ћуприја.
Роман прати историју вишеградског моста и људи који су вијековима живјели уз њега. Мост Мехмед-паше Соколовића, подигнут у 16. вијеку, налази се у средишту приче, али је истовремено и њен најтиши свједок. Вријеме пролази, људи долазе и одлазе, а камени лукови остају.
Преко моста прелазе војске, мијењају се власти и границе, стижу нове идеје и нови начини живота. Људи се рађају, воле, свађају, страдају и нестају. Ћуприја остаје да свједочи о свему што је прошло.
У томе је једна од великих снага овог романа. Андрић историју не приповиједа само кроз оно што се налази у уџбеницима. Он је спушта међу људе и показује шта велики догађаји значе за оне који их проживљавају.
Травничка хроника
Травничка хроникаводи читаоца у Босну почетком 19. вијека, у вријеме Наполеонових ратова и великих европских превирања.
У Травник долазе француски и аустријски конзули, са својим представама о свијету који им је стран. Сусрет дипломата са локалном средином отвара читав низ питања о неразумијевању, предрасудама, политици и различитим погледима на живот.
Андрић кроз њихове сусрете гради слику Босне као простора на којем се додирују и сударају различити свјетови. Зато је Травничка хроника истовремено историјски роман и прича о људима који покушавају да разумију једни друге, често без много успјеха.
Госпођица
У романуГоспођицаАндрић се удаљава од широке историјске панораме и пажњу усмјерава на једну личност -Рајку Радаковић.
Након искуства које је обиљежило њену младост, Рајка живот подређује новцу и сигурности. Штедња за њу временом престаје да буде средство и постаје циљ сам по себи. Оно што је требало да је заштити од животних неизвјесности полако је одваја од људи, блискости и свега што живот чини потпуним.
Кроз њену судбину Андрић говори о страху од сиромаштва, усамљености и везаности за материјалну сигурност. Испод приче о новцу заправо се крије прича о човјеку који је, покушавајући да сачува живот од ризика, заборавио да га живи.
Проклета авлија
Проклета авлијаједна је од најзаокруженијих и најсложенијих Андрићевих прозних књига.
Радња је смјештена у цариградски затвор, али тамница је овдје много више од мјеста на којем се прича одвија. У њој се укрштају различите судбине, карактери и приче. Фра Петар, Карађоз и Ћамил остају у средишту приче о власти, сумњи, кривици и човјековој немоћи пред системом.
Посебно мјесто заузима Ћамилова опсједнутост судбином Џем-султана. Прича о историјској личности постаје прича о човјеку који у туђој судбини препознаје сопствену.
Приче у којима је Андрић можда највише „свој“
Андрићеву књижевну величину не чине само романи. Његове приповијетке заузимају посебно мјесто, јер је у краткој форми знао да "отвори" читав један свијет.
Мост на Жепиједна је од његових најпознатијих прича у којој је, такође, мост више од грађевине. Он је траг људског рада и жеље да иза човјека остане нешто што ће трајати дуже од његовог живота.
УАникиним временимаАндрић приповиједа о друштву, моралу, пожуди и осуди појединца.Мара милосницадоноси причу о жени чији живот одређују околности много веће од ње саме, док Мустафа Маџар отвара мрачнију страну човјека обиљеженог насиљем и ратом. Прича о кмету Симану говори о достојанству, власти и тренутку када човјек више не може да прихвати понижење.
А онда долазиАска и вук, прича која се може читати као бајка, али и као парабола о умјетности. Мала овца пред смрћу игра како би добила вријеме. У тој једноставној, готово нестварној ситуацији Андрић је пронашао једну од својих најуниверзалнијих тема: умјетност као начин да се човјек супротстави страху и пролазности.
Ту су иЈелена, жена које нема,Прича о везировом слону,Пут Алије Ђерзелезаи бројне друге приповијетке које показују колико је широк био његов приповједачки распон.
Знакови поред пута – Андрић без велике фабуле
За читаоца који Андрића жели упознати другачије, ту суЗнакови поред пута.
Постхумно објављена, ова књига окупља записе, мисли, запажања и кратка размишљања о људима, самоћи, пролазности, умјетности, страху, љубави и животу.
Није то књига коју морате читати од почетка до краја, то је књига којој се увијек враћате. Онда кад тражите одговоре на нека питања, кад вас живот заокупи мислима о којима промишљате, чак и онда кад се деси да немате адекватног саговорника. Отворите је насумице, прочитате неколико страница и застанете.
Понекад једна реченица остане у човјеку дуже него читаво поглавље.
УЗнаковима поред путаАндрић више није хроничар великих историјских догађаја. Овдје је прије свега посматрач човјека, његових мисли и његових тихих унутрашњих борби. Управо зато ова књига може бити лијеп први сусрет са Андрићем за оне који још нису спремни да уђу у његове велике романе.
Андрић и Вишеград - када књижевност постане баштина
Посебно мјесто у Андрићевом стваралаштву има Вишеград.
Град на Дрини остао је трајно повезан са његовим именом, прије свега захваљујући романуНа Дрини ћуприја. Мост Мехмед-паше Соколовића, један од најзначајнијих споменика османског градитељства у Босни и Херцеговини, а кроз Андрићево дјело постао је и један од најпрепознатљивијих симбола књижевног простора Балкана.
Код Андрића мост, град и касаба никада нису само мјеста у којима се радња догађа. Они памте људе, њихове животе и промјене кроз које пролазе.
И управо зато се Андрићева баштина данас не чува само међу корицама његових књига, она живи у библиотекама и архивима, у родној кући која подсјећа на његов живот, али и у мјестима која су захваљујући његовом дјелу добила посебно мјесто на књижевној мапи.
У томе је можда и посебност Андрића: његова књижевност може се читати као прича о људима, али се истовремено може и физички пратити кроз простор. Може се кренути у Травник, Вишеград, Сарајево и друга мјеста његовог живота и књижевности, а онда се вратити књизи с осјећајем да познати редови одједном имају другачије лице.
Нобелова награда - признање књижевном свијету који је понио са собом
Када је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, Андрић је иза себе већ имао дјело које је обухватало романе, приповијетке, есеје и друге књижевне форме.
Нобел није био награда само једном роману. Био је признање његовом укупном књижевном стваралаштву и начину на који је кроз историјске теме говорио о универзалним људским судбинама.
