На врху Гучева, изнад Бање Ковиљаче, већ готово читав вијек стоји спомен-костурница посвећена страдалима у Гучевској бици.
Око ње, међу шумом и падинама, још се могу пронаћи трагови ровова.
Нешто ниже налази се и споменик Дарји Коробкиној, руској болничарки која је у Србију дошла као добровољац и овдје изгубила живот помажући рањенима. Све то заједно чини необичан меморијални простор, у којем се историја не налази негдје далеко и иза стакла.
Она је ту, у камену, земљи и шуми.
На Гучево се не стиже само због погледа
А поглед заиста вриједи видјети.
Са врха планине отвара се широк простор Подриња, а када је вријеме ведро, поглед путује далеко преко крајева које данас дијеле границе, али их Дрина вијековима повезује.
Ипак, на Гучеву човјек застане из неког другог разлога.
Постоји осјећај да је прошлост овдје много ближе него на другим мјестима. Довољно је погледати према падинама и помислити да су управо ту, прије више од једног вијека, људи чекали у рововима, не знајући шта ће им донијети наредни сат.
Гучевска битка била је дио Битке на Дрини и трајала је од септембра до новембра 1914. године. На тешком планинском терену водиле су се дуготрајне рововске борбе, а Гучево је остало упамћено и као мјесто „Битке изнад облака“.
Данас је тешко замислити Гучево из јесени 1914. године. Умјесто пуцњаве чују се вјетар и шум крошњи. Умјесто војника, стазама пролазе излетници. Природа је одавно вратила све на своје мјесто.
Али спомен-костурница на врху планине подсјећа да овај мир није одувијек био дио овог пејзажа.
Битка изнад облака - 55 дана у рововима
Гучево је у јесен 1914. године постало једно од најтежих мјеста на српском ратишту. Послије почетка друге аустроугарске офанзиве на Србију, 8. септембра 1914. године, борбе су се прошириле и на овај планински простор.
Аустроугарске јединице успјеле су у почетку да овладају Гучевом, али је српска војска убрзо кренула у противнапад.
Око 26. септембра српске трупе стигле су на Гучево и, суочене са снажним противником, почеле да се укопавају у непосредној близини аустроугарских положаја.
Тада је почео рововски рат који ће потрајати 55 дана. На фронту дугом око 17 километара војници су живјели практично под земљом.
Ровови су се на појединим мјестима приближавали једни другима толико да је између српских и аустроугарских положаја било свега пет до седам метара.
То је значило да су противнички војници били готово на дохват руке. Таква близина није била случајна.
Аустроугарска војска располагала је знатно снажнијом артиљеријом, па су српски војници настојали да се укопају што ближе непријатељским рововима. Што су били ближе, артиљерији је било теже да дејствује по сопственим положајима без опасности да погоди и своје војнике.
Тако је планина постала тврђава од земље, дрвета и камена.
Данима и ноћима војници су остајали у рововима. Између њих је био простор који се мјерио метрима, али који је у стварности представљао границу између живота и смрти.
На неким положајима није било великих помјерања фронта. Умјесто великих јуриша, рат се претворио у исцрпљивање, артиљеријске ударе, пушчану ватру и сталну неизвјесност.
Гучево је због тога остало упамћено као једна од првих великих рововских битака Првог свјетског рата.
А назив „Битка изнад облака“ није случајан.
Планински положаји Гучева често су били обавијени маглом и облацима, док се испод њих простирало Подриње.
Временом је управо тај израз постао једно од најпрепознатљивијих имена за борбе на Гучеву. Назив је додатно остао сачуван и кроз књигу Бранимира Гинића Битка изнад облака – Цер, Гучево, 1914, објављену 1989. године.
Али иза поетског назива крила се сурова стварност. На коти 708, Еминовим водама и Кулишту вођене су посебно тешке борбе. Српска војска је на Гучеву трпјела велике губитке, али је својим дуготрајним отпором успјела да веже аустроугарске снаге на том дијелу фронта готово два мјесеца.
Гучево је било изгубљено, али отпор није био узалудан.
Педесет пет дана на овој планини успорило је и исцрпило аустроугарске снаге и постало једно од поглавља великог страдања српске војске у бици на Дрини.
Зато данас, када стојимо изнад некадашњих ровова, тешко је остати само посматрач.
Шума је сакрила многе трагове.
Вријеме је учинило своје.
Али земља памти.
И можда управо зато Гучево није само планина са лијепим погледом према Дрини. То је мјесто на којем се може разумјети колико је мало потребно да између два човјека стоји само неколико метара земље и цијели један рат.
Споменик изнад ровова
На једном од највиших положаја подигнута је спомен-костурница у облику пирамиде, висока готово 17 метара.
На њеном врху налази се двоглави орао од бијелог мермера. Споменик је завршен крајем двадесетих година прошлог вијека, а 1929. године подигло га је Удружење резервних официра и ратника Краљевине Југославије.
У заједничкој гробници почивају посмртни остаци српских и аустроугарских војника погинулих на овом подручју.
Можда управо та чињеница највише говори о времену које је прошло. Некадашњи противници, различитих униформи и застава, данас почивају на истом мјесту.
Рат их је раздвојио.
Смрт их је вратила истој земљи.
На споменику су уклесане ријечи посвећене гучевским херојима, а изнад њих Његошев стих:
„Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“
Пред овим спомеником те ријечи звуче другачије него када их читамо у књизи. Можда зато што овдје човјек стоји пред стварним људским животима, а не пред историјском лекцијом.
Прича о Дарји
Гучево, међутим, не чува само успомену на војнике.
Недалеко од спомен-костурнице налази се споменик Дарји Александровној Коров(б)киној, руској болничарки која је 1914. године дошла у Србију као добровољац и прикључила се помоћи рањенима.
Њена прича је тиша од ратних прича које обично памтимо. Дарја није дошла да се бори. Дошла је да лијечи. У времену када је рат одређивао судбине читавих народа, она је изабрала да буде тамо гдје су били рањени и немоћни. И ту је и остала.
Можда управо због тога њена прича и данас посебно дотиче.
Више од једног вијека касније, њено име поново је добило своје мјесто на Гучеву.
Споменик Дарји Коров(б)киној откривен је 2018. године. Израдио га је академик и умјетник Драгољуб Драго Мирковић и поклонио га Лозници и Србији. Тај чин има посебну љепоту. Један умјетников рад постао је дар заједници и успомена која ће остати генерацијама које долазе. Тако су се на Гучеву спојиле двије успомене, она на хиљаде страдалих у Великом рату и она на једну жену која је, далеко од свог дома, дошла да помогне другима.
Баштина која није само камен
Данас је Гучево излетиште, планина, видиковац и мјесто на којем људи долазе да удахну ваздух, прошетају и погледају према Дрини. Али, као што смо већ неколико пута истакли, Гучево је много више од лијепог погледа. Овдје се сусрећу природа и историја. Шума чува трагове ровова, камен чува имена, а приче чувају оно што се не може видјети голим оком. Зато обилазак Гучева можда и не треба да буде обичан излет.
Вриједи застати.
Погледати споменик.
Прошетати до остатака ровова.
Погледати према Дрини и покушати замислити људе који су прије више од једног вијека стајали на истом том мјесту. Јер, баштина није само стара грађевина коју ћемо фотографисати и наставити даље. Баштина је сјећање. А сјећање траје само ако га неко пренесе.
На Гучеву та прича још траје.
У камену спомен-костурнице. У траговима ровова. У имену Дарје Коров(б)кине. У погледу према Дрини.
И можда је зато ову планину најбоље упознати полако. Без журбе, јер неке планине не треба само обићи, треба их саслушати.
